Tokyo i Japan iznutra

02.05.2006., utorak

Evo me doma, boje volje san odma...

Eto, ka šta ste vidili, doša san doma. Šta bi reka jedan naš estradni čovik, kojega puno cijenin i kojega san već ovod dosta puti citira - "Evo mene među moje, puna srca, puni pluća..." Nakon svih doživljaja sa Luftwafe, i ugodnoga završetka puta sa Croatia Airlinesom, evo me opet na zemlji. Nisan ni zna da mi je toliko drag aerodrom u Resniku... Neću puno filozofirat, samo mi je drago da ima ljudi koji su u stanju razumit. Nije bitno šta, samo - razumit. Oni koji to mogu, razumit će i ovo. Nikako mi je sad ovo postala i navika pisat. Pa ako van nije prenaporno borit se s mojon nepismenosti, još ja iman tegar za ispričat sa dalekoga istoka. Tako da, slijedećih dan, kad uvatin vrimena ćete vidit još koji detalj šta van još nisan ispriča. A i vidit još koju sliku. I tako dok van sve ne ispričan. Ili dok ne zaboravin šta san van zapravo tija reć. Ajte lipi moji, prat zube, leć... Dobra van noć!

- 22:21 - Komentari (14) - Isprintaj - #

30.04.2006., nedjelja

Leteći blog sa 10 000 metara, iznad Sibira!

Danas ništo posebno, skroz drugačije! Post sa 10000 metri visine! Je, dobro ste pročitali. 10 ijad metri. Otprilike, negdi iznad Sibira. Eto, i to je danas moguće. Zahvaljujen Luftwafe i Fly-Net sustavu, ugrađenomu u ovi avion. I to još bez žice. Svaka čast. Inače, nije ništo da patin od tehnike, ali ovu priliku nisan tija propustit. A i da van ispričan šta mi se sve događalo danas. Ka šta se vidi, došlo je i vrime da se pomalo krene put doma. Dosta je bilo. Ma ne žalin se ja na Japan, nije loše tamo, i puno je tegar ostalo još za vidit i obać, ali... Triba malo i doma. Dugo me nije bilo. A sve nevoje svita danas na me. Izludilo me po aerodromu i izmaltretiralo da je to za ne virovat. Ma i u Frankfurtu prije dva miseca, kad je cili aerodrom bija blokiran dva dana zbog sniga, manje san se izludija. Grinta san onda na švabe kako su neorganizirani (oni koji su bili s menon tamo znaju o čemu govorin), ali ovi žuti su ih nadmašili. Stvarno izgleda da imaju ništo zajedničko "arijevsko". I oni su sebe bili proglasili da su "viša rasa". Ma da mi je znat zašto? Ali, da van sve kažen redon, kako je bilo... Jutros san se usta rano, da ne bi slučajno okasnija, nije to let iz zagreba, pa ako uteće poć ću s drugin. Isto je to mrvu dalje. I bija san na aerodromu DVI ure prije ček-ina. Da ne bi slučajno šta išlo po zlu. Nije da san pegula, nego eto... Prvo dok san naša di moran poć, odnilo mi je vrimena. Aerodrom ka jedan veliki kokošinjac, nikakvoga reda, a krcato svita. I u jednome kantunu naša red di se čeka za Luftwafe. I pogleda mi lik kartu, reče da stanen u ovi red i makne se. Čekan ja tako, još cili sritan šta se moj red miče brže od drugoga, kad taman u po čekanja, evo ti ga da jeli more on opet vidit kartu. A evo ti je pa gledaj. Moga san mislit šta će bit. Da "sovi, sooovi...", ali da je ovo biznis klasa a da ja moran se primistit u drugi red. Koji se vć fino popunija. I to na kraj. Pa nisan ja falija! Izgna me tako u drugi red, i onda opet čekaj, čekaj... A šta su brzi... Trava bi ih priresla dok se maknu. I nakon dugog čekanja, eto i mene na red, uvali lola kufer u skener, i zove me sa strane - da je li može on otvorit, da bi ništo triba pogledat. A ja bidan dvi ure stivava robu. Pas. Mater. Otvori ga on, kopa, sve mi je izmiša. Nikako san razumija da traži upaljač, učinilo mu se da je unutra. Ma Bog te pomoga, tebe i njega, koji će meni k... upaljač?! Ajde lipo zatvori to, pa da gren ća. Okasniću. I još je malo kopa, pa ga zatvori, zalipi ništo na nje i da mogu poć. Dobar, Moga si i prin. Je, i ja tebi. Za to vrime proša red, i ja ka zadnji mujo na kraj reda. Ka da san zadnji doša. A šta san čeka dvi ure, to ništa. Dobro, amo dalje, doša na red, već 9 i kvarat. A avion poliće u deset manje pet. Ha, nova zadiva! Da kufer ima 5 kili više. Pa ko je kad koga zaj... zbog 5 kili?! E, da moran platit 60 EUR po kilu. TRISTA EURI!!! A da ti ga ja lipo ostavin ovod, na aerodrom, pa ga doma nosi. Pa ne vridi cili kufer toliko. Povuci - potegni, i da će mi dat popust od 100 euri. Znaći - dvista. Ne dan nego sto. Ona dvista, ja sto. I vrti glavon, ništo mrmonje, i kaže 150. Prodano! Nagodili se na 150. Samo ajde požuri. I dok je još sve ispisala, da sebi piše smrtnu presudu, brže bi napisala. A ja brontulan, prin mene je jedna prošla šta sama piza ka ja sa svin svojin kuferima. I još sa tri kila pečenoga. Koliko su njoj naplatili? Da ništa. E, jebenti pravdu. Udebljaću se ja još, pa će drugi put teglit bar pet kili više. I to mukte! I dok je napisala, i ja platija, eto ti 9:35. Di sad? Da oni red desno. Gledan red - kilometar! Gledan sat - 20 minuti. Nima druge, nego uzet stvar u svoje ruke (ne doslovno). Ja sa strane, i na početak reda. Proguran se, i sad još ima dvadesetak judi isprid mene. Svi držu karte, gledan ja priko oka, kad ono svi za kasnije avione. Imadu još i uru vrimena. A moj samo šta ne pobigne. Ja opet priko svih, ili to ili mu mahat. Proša ja, stvari opet na skener, kad eto ti opet zadiva. Ma stvarno su me ovi namirili ostavit ovod u Japan. Da jel može opet laptop provuć. A 9:45. Ajde kvragu i ti i on, nosi! Sad još dok ga vratin u rusak... I opet red. Pasoš. Ovi put ja drito na šalter. Pa neka brontulaju. Ko ih je tira da letu danas. Šta nisu doma stali. Riješija pasoš i trk dalje. I onda mi još pobiga vlak do terminala. Već san vidija avion di mi maše. A ovi sve pomalo. Srića brzo doša novi vlak, i opet trk. U deset manje tri minuta san uliza u avion. Dobro da san ga i pogodija nać. Bogu fala... Ozbiljno, nisan virova nakon svega da ću uspit poletit. Ma da san ja okasnija doć na avion (ka neki), ne bi slova reka. Ali ovako, fermali me di god su mogli. I još me oderalo. Ako ikad budete letili iz Japana, ajte na aerodrom baremko dan prije. Pa ako imate sriće, možda uspijete na komodu ulist u avion. Ja san sad u avionu, poletili smo, samo šta trese toliko da svako drugo slovo moran ponovit. Pa skužajte ako mi koje pobigne. Pa di je mora po makadamu odit?! Kad san već ovod, dok mi baterija izdrži, da van još koji detalj kažen... Znate svi šta je sad brzo, u šesti misec. A Luftvafe je već cila u balunu.Jer oni su službeni prijevoznik za Svjetsko Prvenstvo. I avione su već otkad opiturali. Svakome je nos u balunu. Hmmm, a malo neugodno zvuči kad ti je avion "u balunu". A možda je ipak bolje tako, nego da je pilot u balunu. I na radio u avionu, samo o balunu se govori. I na televiziju. Evo, ovod van je i slika aviona s kojin san doša u Japan. Boeing 747 - 400. Sa glavon u balunu. E, i još jedna stvar mi ne ide u glavu kod ovih iz Luftwafe. Još od kad san doša u Japan. Na ulazu te pritresu, skoro moraš i postole izut. Sve ti živo privrnu, upaljač ne smiš ni u kuferu imat, ne daj Bože noktaricu ili šta slično. Skoro da ti i špigete skinu, da ne bi sa njon slučajno oteja avion. A onda ti dadu jist u avionu. Za vrime leta. I dadu ti METALNI NOŽ, METALNI PERUN i METALNU ZLICU. Evo, vidi se na sliku. Dovoljno za otet avion. I sad mi vi lipo recite ko je ovod lud? Ili san ja šta krivo shvatija? Ko je ovod "Lud" a ko "Zbunjen" (iz one priče o Ludome, Zbunjenome i seksu)? Skužajte na lošin slikama iz aviona, trese se, a još iman grozno misto (naravno, dok je kokoš popunjavala meni globu i dok me pritreslo, nestalo normalnoga mista.). Pas. Mater. Eto, ekipi iz Luftvafe želin da i dalje lipo lete i da sve bude u redu, ali nek se malo zamislu na par stvari: 1. Nije baš fer ovo s kuferima. Moj prijedlog - putnika skupa s kuferima na vagu, pa onda šta pritiče, recimo priko 130 kili - naplatit. 2. Daj, malo razmislite o ovome sa nožima i perunima. Stvarno pravite budale od sebe ili od nas. Ili budite dosljedni, ili prestanite gnjavit na ulasku u avion. 3. Daj, ubrzajte malo one u Tokyo, na Nariti. Spori su brate!

- 09:02 - Komentari (46) - Isprintaj - #

29.04.2006., subota

Šokantno otkriće!

Japanci su izmislili... niman snage ni izgovorit. Idemo redon. Jučer iza posla iša kupit ništo slakoga u samoposlugu, za prin spavanja. I nako, mašija se ja za ništo na policu, lipo izgledalo - ja uvjeren da san kupija puding. Dojden u sobu, izvadin iz kese, iden otvorit... Ma gledan, sve mi ništo čudno, ne liči mi na puding, nikako je drugačije, više domaće. Ajde, otvorin ja, zagrabija mrvu... Provan ja, sve mi nikako domaće baca. I još malo karamelizirano po vrhu, hmmmm, posumnja san, ali... Ma ne more bit! Pa ovod!? Na drugi kraj svita? Ali još dva zalogaja, i - više sumnje ni bilo. ROŽATA!!! Je, dobro ste vidili - ROŽATA! I još ovako zapakirana! Ko zna šta će onda doma činit, kad je vaka u butigu!? I moran van reć da nije loša. Deboto ka da je u nas, u koji bolji restoran. Ajme, svitu moj - šokiralo me! Srušilo mi je ditinje snove. Uzvišenu sliku o rožati ka našemu osnovnome kolaču. Na čemu se gradila cila moja teorija o dalmatinskin paštan. Dobro, otkud to njiman? Pa ne mogu virovat da su oni to izmislili i da je to došlo u nas od njih! Znan da su naši pomorci išli svud po svitu, ali opet... Pa Rožata... A more bit i da smo je mi prodali njima?

- 17:41 - Komentari (5) - Isprintaj - #

28.04.2006., petak

Ipak 8 kuna...

Evo, čitan vijesti. Vidin da san se zaletija. Barba Pinokijo je intervenira i vratija benzinu na 8 kn. Je, ka da to mi opet nećemo platin, na ovi ili oni način. Ali neka, drago mi je da me brzo poklopija, isto je po kune po litri - po kune po litri. Neću ga falit, još nije zaslužija. A dizel? Ha! Ajmo Ivo, Koizumi te još uvik na bezolovnome šije za kunu!

- 09:41 - Komentari (2) - Isprintaj - #

Priča o drvenome lutku...

Evo, konačno se u Carstvu Sunca sunce i pokazalo. Dosta je bilo kišnih dana. A odma se čovik osjeća lipše. Razbudi se već na putu do posla. Prije kave. E da barem oće ostat ovako malo... Nego, malo da prominin temu. Neću o politici, ovi blog je isključivo radi Japana, Tokya, Kyota i drugih zanimljivosti ovod. Ali, vezano za jednu sliku i detalj koji san usput pokupija. Vidin po vijestima šta se doma događa, kako je benzina opet poskupila. A Barba Pinokijo je reka da siguro neće. Ma kakvi. Da je on svoju rič. Kako je ono reka, "Mi ćemo sigurno zadržat devespeticu ispod osan kuna, a ako ne budemo mogli onda nećemo." To isto ka i ono "Ajde mi molin te posudi dvi ijade, ja ću ti sigurno vratit, a ako ne buden moga - onda neću." E Đepeto, jeben te glupa. Bilo bi bolje da si se malo ogrija na drva... Ma ne bi ja ni slova o tome pisa na ovome blogu, da nisan prije par dan proša kraj benzinske stanice ovod. I vidija šta piše. I slika, da vidite i vi da van ne govorin bez veze (evo, na desno su van cijene). Cijena Bezolovnoga benzina (malo kvalitetniji nego šta je na ininim pumpama), "High octane", kako su mi objašnjavali, ekvivalent našemu Eurosuper 98 (i sa malo manje sumpora) - 140 Yena. 140 JPY!!! Ilitiga bokun više od 7 kn. A ovde je inače sve skupo ka vrag. A benzina jeftinija. Više nego kunu. A dizel 106 jena. Mrvu skuplji od 5 kn za litru. I dobro recite vi meni sad ko ovde koga? Ko je ovde "Lud" a ko "Zbunjen", iz one priče šta uključuje i seks? E Ivo, Ivo... Ugledaj se na Junichira Koizumija!

- 03:29 - Komentari (3) - Isprintaj - #

27.04.2006., četvrtak

Nedilja u Kyoto

A da se malo maknemo od spize, pa da van kažen šta je još bilo u Kyoto. Bacili oko na kartu, i onako odlučili rutu za nedilju. Je, prvo san malo bija grintav jer san umisto kafe dobija vruču čokoladu, ali kasnije san ubra kafu u konzervi na automatu na ulici, pa je bilo malo lakše. E, prvo smo obašli jedan hram, nekakav Large Hall ili nešto slično. Uglavnom - cili kompleks je natkriven i pojačana konstrukcija da se sačuva jer je od iznimne povijesne važnosti. Doduše, par puti je to gorilo (ka i sve u japanu, ovde je to normalno, da baren tri puta u stoljeću izgori cili grad - a di neće kad in je sve bilo od drva i karte), ali i poslin toga te vrhunski napravljeno. Nije se moglo slikat unutra, a i bilo je dosta mračno, pa van nažalost ne mogu pokazat nijednu sliku iznutra. Samo izvanka. Stvarno je impresivno veliko. Izložene su i sanjke na kojima su dovlačili balvane, a deble su trupice toliko da pari da je od sekvoje. Da je Tiltanik ima jarbol, sigurno mu ne bi bija ovoliko debel. More se vidit i konop kojin su to vukli. A s obziron da je u ta doba konop bija užasne kvalitete, pleli su ga od - kose. Zato više nemaju kosu. U tome kompleksu se nalazi i jedna ogromna konferencijska dvorana, koja je duboko ispod zemlje. Ogromni amfiteatar (pari mi se da je tu moga bit i oni čuveni sporazum iz Kyota o globalnom zagrijavanju ili nešto tako). A po hodnicima se mogu pročitat izjave njihovih mudraci, ništo ka - "Ako mislin da san pripametan, onda san zapravo glup.". Ušli i malo u hram, pari mi se ka da je bila misa (ili kako to već oni zovu). Zanimljiv doživljaj, onako ih čut uživo kad mantraju isprid oltara. Slijedeća destinacija nan je bija Nijo Castle (Nijo - Jo), u centru Kyota. Zapravo na dominantnome mistu, mada se od današnjih zgrad ne može vidit razlika u terenu. E, to me tek oduševilo. Tu je zapravo dvorac u dvorcu. Prvo je prsten vode okolo, pa su zidine, pa cili kompleks (kuće, vrtovi), pa opet voda, pa zidine sa unutrašnjin dvorcen. Vanjski dil je stariji, to je Ninomaru Goten (palača Ninomaru) a unutrašnji, jedno dvadesetak godin mlađi, je Honmaru Goten. A ne znaš koji je dil lipši. Fali jedino u vanjskome kompleksu donjon pagoda od pet katovi, koju je sveti Ilija sravnija sa zemljon. Izgorilo od groma. Neke su se kuće gradile, neke rušile... Ionako je sve od drva i i karte, pa in to nije bija problem. Glavna zgrada/utvrda je izgorila 1750. A 1788 je izgorija i Honemaru Goten. A isto je dosta otegar ostalo kako je i prije bilo. Ili se obnovilo. Dvorac je inače izgradija prvi Šogun - Tokugawa Ieyasu 1603. Tad se on proglasija glavna čunka u Japan, i bila je to takozvana vojna vlada. Car se bidan mora poklopit ušima i mučat. Šogun mu je uzeja svu vlast i 260 godin su Šoguni vladali Japanon. 15 generacija. U drugu polovicu XIX vika je car opet dobija vlast. Pa je malo poklopija Tokugawa familiju, pa ih malo proganja, pa in uzeja i Nijo dvorac. Pa mu i malo prominija izgled, pa napravija i ovi lipi vrt sa jezeron šta je danas u dvorcu. Sad je konačno moga činit šta ga je voja. Dobija je car opet krila. A onda nije ni čudo šta se osokolija i počeja osvajat sve okolo po Aziji. Kad se mali dokopa vlasti... Moga bi van sad o tome napisat deset stranic, a malo mista i vrimena. Osim zidin, zanimljivih vrtovi i ciloga kompleksa, impresivan je blok Šogunovih zgrada. Prošli smo unutra, sve su prostorije prazne, dobro su očuvane, a pogotovo je lipo vidit slike po zidovima. Stare su par stotin godin, stabla, tice, tigrovi... Tipični japanski motivi. A ne daj bože da ko izvadi aparat, na svaki kantun stoju čuvari. A posebna atrakcija je Škripavi Pod (ili "Nightingale Floor"). Kako skviči kad se ide po njemu... Baš ka da cili pod cvrkuće. Piva ka tičica. To je bilo zato da in se niko ne bi moga ušuljat u kuću. Je lola bija paranoičan. A još kad puno svita gre po tome, stvarno zvuči ka da je ijadu tičic u glas zapivalo. A oko svega toga ima i par vrtovi, sa fenomenalnin jezercima, mostićima i vodopadima. Jedan otok je napravljen ka kopija "Planine Vječnoga Života". E, a tu su naravno i one njihove ribe. A šta su pripametne, naučile su da kad dojdu judi do vode, na most, da će in bacit šta za jist, pa izviru iz vode i zjadu otvorenih usti ka mali tići iz gnjizda. Šta ti je beštija... Ma reka san, moga bi van o tome pričat deset dan i pokazat ijadu slik. Ali opet ne bi vidili i čuli ni mali dil toga. Jednostavno - triba doživit. Slike ćete vidit, nažalost ne sve, jer ih niman di sad sve stavit na net, a i puno vrimena mi triba za to. Ali obećajen, kad uvatin vrimena, staviću ih puno na net, na ovi novi blogov prostor za slike. Obećajen. Poslin tega smo obašli još i glavni park u Kyoto, di je bila Imperial Palace. Tu je bija car. Nedaleko od Šoguna. Inače, Kyoto je dugo vrimena bija glavni grad Japana, i kulturno središte. A i lišo je proša u drugi svjetski rat, kad su in amerikanci potaracali sve živo. U Kyoto valjda nije bilo industrije, a i bilo je puno dvorac i spomenika kulture pa ga valjda nisu tili satrat. Eto, digod i oni pokažu zrno mozga. (A možda in je jednostavno bija vanka ruke!?) Carska palača nije bila otvorena pa nismo mogli ništa vidit unutra. Obašli smo park, ali tu samo ima stabla, park, šuma, ta palača šta je bila zatvorena i još nešto (isto zatvoreno). Tako da nan se nije baš previše svidilo. A stvarno, poslin Nijo dvorca, teško da nas je šta moglo opet oduševit. Bar ne isti dan. Jedino šta je park OGROMAN! Noge su mi otpale. Ali isto smo išli dalje. Došli do još jednoga kompleksa hramovi, ali tu je bija mali zaj... Valjda in je tu u srid tega bija nekakvi koncert, izbor za Doru ili šta ja znan, pa je sve bilo pritvoreno u veliki pozornicu. Užas. Malo se provrtili okolo i išli ća. A i krepani smo bili. Savjet - ako vas put nanese kad u Kyoto, ili negdi slično, OBAVEZNO iznajmite negdi biciklu ili bilo šta na barem dva kola. Mi nismo. Danas je četvrtak. Još se osjetu posljedice... A ostatak Kyota - grad ka grad. E, moran sam sebe poklopit šta san izjavija prije u jednome od postova. Mislija san da nimaju mista, da in je sve u tisno i bidan narod, kako moredu tako živit. Siguro, da ne bi. To je izgleda samo u Tokyo. Ovde je sve naširoko. Umori se čovik dok priđe cestu. I parkovi, i ulice, ma sve je na široko. Prostora ima ka u priči. A izgleda da stvarno samo u Tokyo su malo problematični sa miston. A biće su svi utekli u Tokyo, pa sad grintadu da nima mista. Vratite se na selo! I tako... Još smo obašli Kyoto Glavni Kolodvor, malo po dućanima, a ništa posebno. U dućane samo fine zapadne markice (ka da si u Pariz ili Londru), znan da bi nekima to bila glavna atrakcija u Kyoto, ali meni baš i nije bilo napeto. Sama zgrada kolodvora je ogromna, mislin da san to već napisa. Ima 7 velikih pokretnih skalini i još dva reda običnih (skalini) do vrha. A odozgar je pogled na cili grad. Ka na dlanu. Vidili to, kupili karte, i opet sa brzon feraton - nazad u Tokyo. Shinkansen po drugi put. Sad je već bija manji doživljaj. I za dvi ure i kusur, eto nas - doma. Izajdeš iz vlaka, i stvarno ti projde kroz glavu - "Je lipo bit doma." Za zabrinut se. Mislin da je vrime za pomalo razmišljat o povratku doma...

- 12:39 - Komentari (1) - Isprintaj - #

26.04.2006., srijeda

Važne stvari...

Mislija san danas nastavit o Kyotu. Ali neću, moga bi sutra. Ma palo mi je na pamet da nisan baš puno teksta potrošija na ništo šta svi već dugo čekate. Je. Spiza, lipi moji, spiza! Kako i šta se ovod u Japan more pojist, šta vridi a šta ne, di sve triba poć, šta sve triba provat... Dobro, odma da van rečen, neće u ovi post bit puno slik, isto mi je mrvu neugodno za stolon izvadit aparat i slikavat (dobro, ono u Kyoto je bila iznimka, stvarno nisan moga odolit). Ovo par slikic, onako, šta san uspija digod malo se ohrabrit. Skužajte ako su malo mutne, ali kad je tu spiza, siguro se teško koncentrirat na slikavanje... Uglavnom, kad san iša ovamo, stvarno me bilo straj da ću ostat gladan. Znan da je sve u sitno, male porcije, ko zna šta će mi doć u pjat i slično. Ma, pusta televizija, uvik se navučen na glupu priču. Ovde je spiza skroz dobra. A kad ja kažen da je dobra, onda mislin da se razumimo. Je da je digod malo, ali naruči se opet i eto ga. Taman! Uglavnom se vrtimo za obid ovde okolo firme, ne puno daleko, po japanskin i kineskin restoranima. A mali su restorani, uglavnom bude šank, sidiš za šank (malo komodniji), naručiš i spremi ti spizu isprid tebe. Neće niko ovde izvadit ništa od jučer. Jer se sve sprema odma na licu mista, koliko triba. Jedino možda rižu držu dva-tri dana. ali ne vidi se razlika. A osim tih malih restorani ima i "normalnih", di sidiš za stolon. ma skroz u redu. Za pit uvik ima čaja na stolu, ili barenko vode. A vrste spize... Ma nema šta nema. Ali uglavnom se vrti svinjetina, piletina, ima i govedine, riba, lignje, ikznutrice, puno povrća, sve to u raznoraznin ludin mišancijan, i naravno - nezaobilazna terinica riže. I juha. Koju možeš jedino pit. Nima zlice. Dikod umisto riže ima i manistra (noodles - zaboravija kako se reče na japanski). Kad stignen, malo ću o nazivima spize. Drugi put. Bitno je da ima slika na zidu. Pokažeš i sve ok. Uglavnom i dobiješ šta je na sliku. Pribor za jelo - štapići. I ništa drugo. Dobro, ako ti stvarno triba šta drugo, more se dobit, ali nije in baš pravo. A razumin ih. Štapići su za jednokratnu upotrebu, a zlicu triba prat! I cili meni recimo za obid dojde u dvajstipet malih terini. Ma nije problem ist sa štapican. Navikne se čovik brzo. Malo mi je u početku bilo problem rižu jist, ali poslin kad su mi kazali da zapravo triba odlomit grudvice riže, bilo je lakše. Puno lakše nego lovit zrna. Bitno je kako se skuva. Triba bit taman. A za večeru uglavnom malo prozujimo okolo. Stvarno ima svega. Šta god ko želi. Ima i nešto "zapadnjačkih" restorani, ali me tamo baš i ne vuče. Pa neću valjda u Tokyo poć u američki restoran!? Ili božemiprosti - francuski?! Samo domaća spiza. A i triba sve provat, nima ovoga kod nas. Sad da van nabrajan di san sve bija, i šta san sve ija - bilo bi previše. Onako, svidija mi se Sushi - dobro mi je doša umisto Bakalara na Veli Petak. Stvarno je zanimljivo jist sirovu ribu. A mislin da san i o tome već pisa, pa da se ne ponavljan. E, zaboravija reć - sami naziv "Sushi" nema veze sa ribon! Ni približno. "sushi" znači "mali komadić nečega". A pošto ribu rižu na male komadiće i stavljaju na rižu, valjda je tako onda osta i naziv... Moga bi sutra tamo na večeru opet. Osim restorani, može se kupit i gotova spiza, pripremljeno za doma ist. Sushi, riža, meso - bilo šta. Par puti san i ja tako uzeja pa večera u sobu u hotelu. Kad mi se ni dalo odit okolo ili kad bi radija do kasna pa bija umoran. I naravno, sake. Može se kupit u konzervu. U dućanu, ili u automatima šta su po ulici, di ima i kafa i sokovi i pivo i sake... A ta gotova spiza nije loša. More se svašta iskombinirat. Samo, nemojte se privarit pa kupit samo jednu porciju. Ja san prvi put mora dva puta skale činit. A sinoć smo provali još jednu stvar, specifično japanski - Yakitori. Sidneš oko kužine-šanka, isprid tebe je roštilj i kuvar. Spiza je uglavnom na ražnjićima koje pripremi i peče odma tu, na roštilju. I onda dobiješ listić i penkalu. Ka da si u kladionicu. I biraš. Zapravo, popunjavaš listić - 1x na kokoš, 2 na prasca, 2 na sparoge, x2 na đigericu, x na gljive, pazit na koeficijente... I onda predaš listić (uplata se vrši na kraju ;-)) i sprema isprid tebe. Kako šta ispeče, samo ti doda. Prva liga stvar. Samo, onda uzmeš još jedan listić, pa još jedan... Nikako stat! Kad te krene... A na ražnjiće svega! I sve triba provat. Kokoš, prasac, gljive, govedina, riža, mjeveno meso, povrće, đigerica, srce, vrat, rep, patka, jaja od prepelice (zakon su!), "ginko nuts" (mora bit da ta beštija uglavnom ima visoki C. a i kako ih uspiju toliko uvatit? bidni ginko, skoro će izumrit...). I još par piva uz sve to... Šta da van rečen, doživljaj ipo! I onda poslin morali još koju tu blizu popit , izgleda da ova jaja od prepelice ražeđaju čovika. Onda još kad se domaća ekipa u jednoj birtiji nadovezala oko baluna, pa svjetskoga prvenstva, pa još Miroko Kro Kap... Bila in valjda plaća jučer, pa nisu žalili. Savjet - kad u Japanu u kafiću vidite kakvu slagalicu ili sličnu mozgalicu na šanku - nemojte se zafrkavat. Ne dirat! Osim ako ne mislite da ste pripametni. Ili ako van je već ko zna koja piva na redu... Inače, ako rastavite i krenete u mozganje - nima vanka dok ne sastavite. Ili dok ne svane. Ja san bija malo boje sriće, nakon dvi pive san uspija sastavit. Ha! Bila je negdi ona teorija o bizonima, krdu, mozgu i alkoholu... Danas me glava malo vrti, biće da mi naškodila ona pusta jaja od prepelice. Ili od ginka, ko će ga znat...

- 08:29 - Komentari (12) - Isprintaj - #

25.04.2006., utorak

Večera u Kyoto

Kyoto po noći nije loš za vidit. Uglavnom, sve svitli ka i u Tokyo, ali ovde je to malo komodije, nije sve nabijeno ka u Tokyo. Ovde čak ima i metar - dva od reklame do reklame. I nađe se zanimljivih detalji. Šteta šta je padala kiša, nije bija pljusak, ali isto dovoljno da ne možeš stat i slikat (a lumbrelu, naravno, ostavija u hotelu). Baremko san uspija slikat naš glavni putokaz u Kyoto, koji stvarno pomaže za orijentirat se po noći. A i po danu. Je da po danu vidiš i brda okolo (nije Kozjak), ali je mali zaj... šta su brda na sve strane, pa opet ne znaš di si. Onda pogledaš di je Kyoto Tower, i odma znaš di si. E, Kyoto Tower. Lipo svitli po noći. Bar do po noći, onda ga ugasu, valjda računadu da je pošten svit već doša doma. A za druge in ni briga. A i da ne trošu puno struje. U Kyoto nije baš tako lako nać misto za večerat. Ili barem u dilu grada di smo mi bili. A mislin da smo prošli veliki dil grada. Uglavnom, misto za večerat triba zadovoljavat dva uvjeta - da ima mista, i da ima barem slike sa spizon. Inače - ko zna šta moreš dobit. Zapravo, uvik ćeš dobit šta si naručija, ali... nije baš uvik da znaš šta si naručija. I nakon dosta potrage, vratimo se mi nazad do glavnog kolodvora. A to je inače ogromni kompleks svega - restorani, dućani, dva hotela, vidikovac, pa čak i nekoliko terminali vlaka. Jesan već reka da je to glavni kolodvor? ;-) Prvi restoran šta nan se svidija - ušli unutra. Svaka čast. Ugođaj prva liga, moran priznat da je to jedan od lipših restorani šta san bija u Japanu. Dobro, u Tokyo i Kyoto. I sad ide oni teži dil posla. Triba naručit. Tribalo je vrimena dok smo otprilike vidili "šta bi mogli naručit". Evo ti konobarice-gejše, i normalno - ni "yes" da razumi na engleski. A moje znanje japanskoga baš i ne ide toliko daleko. Srića je bi jedan gospodin za stolon do nas, i čovik se stvarno potrudi da se nikako sporazumimo. E onda se Biserka sitila da bi nan mogla donit i meni na engleskome. A čoviku se svakako moran još jedan put zahvalit. Iman dojam da je prije više govorija engleski, ali ga je malo zaboravija. Toliko se bidan muči govorit, da su mu usne drčale kako bi mu koja rič prišla priko ust. Biće se bidan boja da šta krivo ne kaže. ali se isto ohrabrija i pomoga nan. Svaka čast, šjor, bez vas ko zna šta bismo izili. I onda je šved (koji inače nije baš veliki jubitelj ribe) iša na siguro - naručija je Sushi. (Inače, sama rič "Sushi" nima NIKAKVE veze sa ribon, ali o tome ću drugi put.). A meni opet belaj ni da mira, pa iša naručit ništo šta ni sam nisan bi sigur šta je. E, opet fala čoviku sa strane, inače bi ja bija naručija za 4 čovika umisto za jednoga. Doduše, ne bi se bacilo... I - slijedeća scena je bila za ne virovat. Konobarica-geisha iz škafeta u stolu izvlači kuvalo (digitalno, naravno), ušteka ga u zid i ode. Ja osta bez teksta. Judi me malo čudno gledaju okolo, ko zna šta je slijedeće. Evo je ubrzo, nosi teću, meće na kuvalo i pali ga. Ajde, barenko neće juhe falit. Skine pokrivo - vidin da ima sezama po tome. Znači - juha od sezama. A drugo? Meso, riba, kozice? Evo i ostalo. Malo mi iz daleka izgleda... sirovo! Je, dobro ste pročitali. A i vidi se na sliku. Govedina na tanke fete, svinjetina isto tako, riba, kozice, povrće (kupus, karota, kapula, mlada kapulica) - sve sirovo! Biće da su vidili kako san grinta o kužini i kako je nisan još prova. Pa san i ovde, na drugome kraju svita, mora se uvatit kužine. I sebi kuvat večeru. U restoranu. Japanci su me malo čudno gledali kad mi je donilo za stol, a i bilo in je malo zabavno. Ma neka se ljudi zabavljaju, ionako san ja samo glupi Gaijin. Gledan ja u to sve skupa, i ne znan od kud krenit. Oću prvo zelen, ribu ili meso? Onda mi je konobarica-geisha pokušala objasnit kako to ide, mogla je do sutra govorit, isto bi joj bilo. Srića za čovika sa strane. A i zapametija san da oni spizu izrižu na tanko pa ne triba puno kuvat. Znači - sve po redu. Povrće, pa da malo ukuva, pa onda zlicu - dvi tega polit po manistri (noodles, napola kuvani, sa mljevenin meson po sebi). I onda dalje, po guštu - štapice u ruke, prvi komad mesa je bija najteži. Pogodit koliko mu triba. Ma skoro samo da triba smočit i izvadit. Mislin, meso u teću. Dalje je sve bilo lako. Prvo meso, povrće onako vadiš kako ti naleti, pa onda riba, pa kozice... Na kraju je osta - prazan pjat. Ka i obično. ;-) Jedino šta mi je bilo žal, prova san na kraju juhu od sezama (sad san već siguran da je to bilo to) u kojoj se sve to skupa kuvalo. Malo mi je bilo neugodno, sad stavit teću prida se. Ma zapravo - nisan ima poštenu zlicu! A još nisan naučija juhu ist štapićima. A šteta je stvarno ono bilo prolit. Duša me zabolila. A koja lipa juha... Eh... Moran priznat da je bilo ukusno. Ozbiljno. A i zanimljivo. E, skoro san zaboravija još jedan detalj iz otega restorana... Jeste li kad pili pivo iz čaše od deca? I onda poslin večere, baš bi nan pasalo negdi sist di ima svita, popit pivo - dva poslin večere. Tražili koji zanimljiv bar ili slično. E, to smo tražili prvih po ure. Poslin smo tražili bar ili slično. Bilo kakav. Ma da ne bi... Opet smo bezuspješno obašli po grada. Ne znan, ispada da smo stvarno glupi turisti. Ili oni držu birtije sakrivene? I baš gledamo po karti i mislimo se oćemo koga di pitat (inače, nigdi ni pasa, a već je i kišica lagano opet počela) kad ono se čuje bicikla iza nas. Koči. Mi se makli u stranu da ne smetamo, kad staje neka starija gospođa (valjda je vidila da gledamo po karti) i pita da šta tražimo, jel nan ona može pomoć. Eto, još ima dobronamjernoga svita. Svaka čast! Pa, pitamo mi jel zna ona (kad već pita šta triba) di mladi svit ovde izlazi, di je koji pub ili slično. Da aaahaaahahahaaa, da ne zna ona to, di mladi idu, ali da imamo tu jedan hram koji je lipo vidit, pa malo dalje još jedan i još jedan dvorac... Je, fala lipa, taman u ovu uru... To smo namirili po danu vidit. Mada, sad kad malo boje razmislin, more bit da se tamo po noći pije? Ko će ti više znat, ovod sve nikako naopako... Hvala još jedan put gospođi na trudu, ali nije nan mogla puno pomoć. Izgubljen slučaj. Dva glupa Gaijina. Jedino šta nan je onda ostalo - spustit rep, i pomalo put hotela. I konačno pružit noge (ako stanu). E, šta ti je turistički grad... Znamo: Tokyo nije Split. Dodatak: Kyoto isto nije Split.

- 03:58 - Komentari (12) - Isprintaj - #

24.04.2006., ponedjeljak

Kako san doša u Kyoto i šta san tamo vidija

Ne znan kakva je situacija doma šta se tiče ferate, je li se šta prominilo ili još uvik više triba za od Zagreba do Splita doć feraton negoli auton. Prošlo je vrimena otkad san zadnji put se drmusa priko Perkovića. A čita san u novine, gleda na televiziju da ovod ima jedna mrvu brža ferata. S kojon projdeš 500 kilometri za dvi ure i koji minut. I još stane na dvi-tri stanice usput. I da more potegnit i 300 kilometri na uru! E sad... Vikend, dovoljno vrimena, triba vidit još bokun Japana, znači - idemo se vozit! A koji je grad još zanimljivo vidit? Kad san pita domaće, svi u glas - Kyoto. Dalje nisan ni pita. I tako, našli se u subotu ujutro ja i šved i pravac - željeznička stanica... Prvo šta me oduševilo u toj ferati je - komod. Za ne virovat! Sidiš ka da si u avion, ali ima mista da i ja mogu noge pružit do katrige isprid mene. I ne moran se bojat oću li onega isprid mene potegnit nogon. Divota! A šta gre makinja... Stvarno je poseban doživljaj kad se voziš oko 250 km/h i samo proliće sve kraj tebe. Ono šta je dalje - vidiš bolje. Ima i zanimljivih stvari. A pogled na Fuji je impresivan. Ništo san uspija slikat, ništo mi je uteklo... Uglavnom - vozija san se sa Shinkansen feraton. I doša u - Kyoto! Jedan savjet - kad di idete, OBAVEZNO rezervirajte hotel unaprid! Uštedit ćete sebi i vrimena i živaca. A možda i šoldi. Normalan čovik bi najvjerojatnije rezervira hotel prije nego di ide. Aha. To bi bilo previše jednostavno. Normalno da moran sebi zakomplicirat život di god mogu. Znači - potraga za hotelon. I prvo odemo do najdaljega (ajde, ipak san isprinta jedno desetak hoteli na karti, bar da znan di mogu tražit). E sad nastupa japanska poslovičnost. Neka mi ko samo šta kaže o japancima, kako su oni super i ostalo... Pa bolje ja govorin japanski nego pola od njih engleski. A sa mojin japanskin bi se i u zahodu izgubija. Mislin da san van dovoljno reka. I jedva su njih tri skupa uspile skupit toliko engleskoga da se razumimo, da nan tribaju sobe. I super, evo vadi karticu-ključ, ništo mrmonji, i pitan ja za drugi ključ. A da ima samo jedna dupla soba i da je to zadnja, pa... Mislin, je da neman ništa protiv ovega šveda, ali isto mi nije toliko drag. A još kad znaš kolišne su in sobe... Fala lipa. Ajmo dalje. Slijedeći hotel, priko puta. Rich Hotel Kyoto. Još jedna "lipa" epizoda o japancima. Ista priča, dva lika na recepciji, pitamo dvi sobe - ovi jedan skroz fin, poslovični smješak na licu, ništo privrće po papirima, klima glavon i pita ništo na japanski ovoga do sebe. Ništo san razumija da je spomenija kat (toliko o mome japanskome). A ovi diga glavu, mrko nas odmirija od pete do glave i nazad, i bez da je išta vidija, samo bezobrazno odbrusi "no vakansiz" i nastavi šta je već radija. Ovi drugi se naglo uozbiljija, pognija glavu, vidi se da je bidnome čoviku neugodno. E jebenti rasiste. Ma koje boje bili. Razumija on mene ili ne - ja san ga na svu aštu posla di ga gre (odakle je i izaša. valjda. ako nije tri prsta dalje.). Pa neka sluša. Gremo mi dalje... Odlučili se vratit malo bliže stanici, tamo je ipak glavnina hoteli. Usput vidimo još jedan, koji nije bija na karti. Apa Villa Hotel. Sitija san se da je to bija prvi šta nan je gugl izbacija kad smo tražili na internet. Eto, biće sudbina. Amo vidit. Prvo šta me iznenadilo na recepciji - svi govoru engleski. I to dobro! Čudima nikad kraja. (Međutin, da odma ne mislite kako je to dobra organizacija, tri metra dalje od recepcije, u hotelskome baru san sutra ujutro i nakon pet minuti objašnjavanja na sve jezike i na mote, umisto kafe dobija - vruču čokoladu.) Pitamo, jel ima sobe - ima. Super, daj dvi! Nima problema, platili, smistili se... Barem smo jednu stvar skinuli sa vrata. O veličini sobe neću niti govorit. Poslin ovoga, moja sobica u Tokyo mi izgleda ka koncertna dvorana. Sad o lipšoj strani Kyota. Normalno da smo kupili kartu, ipak smo ovde turisti. Kako smo blizu ruba grada, idemo priko rijeke, prema brdu. Tamo bi triba bit jedan zanimljivi hram. Usput smo vidili kako izgledaju i obične kuće uz cestu. I još di koji detalj, koji hram, zelenilo, šumu... I krenemo mi, ceston, pa uz cestu, pa pomalo nestalo trotoara... Pa završili u debelu šumu. Da nismo vidili grad u daljini, ko zna di bi mislija da smo. Nakon šta san mislija da smo došli na drugu stranu Japana, došli smo i do tega hrama. Judi moji, o njemu neću napisat ni riči. Jerbo sve šta kažen biće malo. I mogu samo šta priskočit i zaboravit reć. Nije to samo jedan hram. Zapravo, to je cili kompleks, nekoliko hramovi, pagoda i svega šta uz to ide. Svita ka u priči, mislija san, kad san vidija iz daleka, da je koja pučka fešta. Nije, samo je to izgleda najzanimljiviji hram u Kyoto. I posebno me se dojmija oti hram u brdo. Vanka grada. U prirodi. Uklapa se ka da je tu oduvik bija. Otkad je Zemlje. Ka šta san reka - neću opisivat. Evo van slike, pa gledajte. Nakon toga doživljaja, slidija je novi. Jedna kala, koja ka da počinje iz samoga hrama, i spušta se nizbrdo, prema gradu. Puna malih butigic. A ima svega. Od plastičnih suveniri za glupe turiste, priko robe, drvenih stvari, mačevi, posuđa do domaćih kolači, keksi i svakakvih delicij (he, pogodite di san se najviše zadrža ). Izgledalo ja ka žila kucavica nike male dalmatinske varošice u srcu sezone. Samo šta nije vruće. I šta su ovima malo kose oči. Pa iz jedne uličice se dili u dvi, pa u tri, pa dalje... I dovoljno se samo mrvu maknit, mrvu sa strane, u jedan mali "kafić" iza jednoga zida, i za tren nestane cili svit iza tebe, žamor, gužva... Ulizeš u jedan mali, miran svit, sidneš popit kafu kraj maloga jezerca, sa obaveznin mostićima, stablima, ribama, patkama... Nirvana. A i noge je tribalo odmorit. Poseban doživljaj. Ma, kad bi van iša opisivat sve šta san vidija ovde, tribalo bi mi mista koliko i za jedno prosječno izdanje dnevnih novin. A i vrimena još toliko. Nadan se da će vridit ona stara - slika govori ijadu riči. I tako, nakon duge šetnje, i svih čuda Kyota, dovučemo se nikako do hotela. Ajme šta je bilo dobro opružit se po ure. A pravo da van kažen, nisan bija siguran da ću u sobi i noge moć opružit bez da ponistru moran otvorit. Bilo je u milimetar. Odmorili malo, i onda se sitili da bi tribalo šta i večerat. Izašli vanka, i u potragu za nikin zanimljivin restoranon. I to je bilo zanimljivo iskustvo. Svašta čovik doživi... Da sve stavin u jedan post, dodijalo bi van čitat. A i niman toliko vrimena. A toliko toga ima iz Kyota za ispričat da iman šta pisat još par dan. Kad uvatin vrimena, pišen dalje. Stojte mi dobro!

- 04:54 - Komentari (8) - Isprintaj - #

23.04.2006., nedjelja

Oho!

Pa dobro, šta je ovo? Ode čovik na vikend, ostavi vas dva dana i kad se vrati - ima šta i nać! Pa prošlo vas je priko bloga u zadnja dva dana skoro više nego japanac ujutro u osan uri na Ikebukuro stanici u dva vagona šta stane. Ma neka meni vas, drago je meni da pratite šta se meni događa sa druge strane ove naše balote. Samo vi mene čitajte i dalje (pa niste mi priko vrtla prošli pa da moran vikat na vas)! Ja ću se trudit da... Ma neću se ništa trudit, biće ka i do sad. Sve šta vidin i šta mi pade na pamet - znat ćete. (Moran priznat, u prvi mah mi ni bilo jasno otkud sad to, ko me toliko izreklamira u dva dana!? Moran ovod na ovome mistu se odma zahvalit našen dragon BLOGu na posvećenoj pažnji.) A di san bija, šta san radija ovi vikend... E, sad ću vas neke morat razočarat. Ništa ovi vikend od Tokya! Ni dz. Ovi vikend me put odnija mrvu dalje - u Kyoto. Mogu van reć da je ništo za vidit. Je da me od razgledavanja bolu noge (i da tri dana neću sebi doć), ali opet ću reć šta san već reka - vridilo je. I više od tega. Samo, sad san toliko krepan da niman snage za pisat išta. A moran i slike skinut sa aparata. Bitno da san se ja vratija "doma". u Tokyo. U svoju malu hotelsku sobicu. Koja mi je sad velika ka koncertna dvorana. Ako me posal pusti - sutra ću dvi riči o tome di san bija, šta san vidija u Kyoto, šta nisan vidija u Kyoto, di san se zaj... u Kyoto, kakova je spiza u Kyoto, kako san iša u Kyoto... A sad - zna se! Zubi, leć... Laku van noć...

- 16:22 - Komentari (7) - Isprintaj - #

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.